KROZ VRTLOGE NA PUTU DO SEBE: 2009

Knjiga je nastala na osnovu pitanja koja su mi postavljali mladi i njihovi roditelji prilikom razgovora u savetovalištu ili u prolazu, na ulici-praktično na svakom mestu, tokom deset godina moje psihološke prakse. Nadam se da će vam knjiga dati podršku u odlukama koje donosite u životu, da će vas ohrabriti i podstaći na postavljanje novih pitanja i dalje traganje za rešenjima. Želeo bih da se, čitajući ove tekstove, uverite da kontakt sa psihologom, ako to nekad poželite, nije bauk i da se sa njim može pričati kako o ovim tako i o drugim temama, opušteno, bez straha i sa puno poverenja.
Ako vam se nešto od datih tema učini poznato, to nije slučajno. Svi se mi ponekad nalazimo u nekom od ovih naslova. Problemi i nastaju, jer svakodnevne stvari uzimamo zdravo za gotovo, podrazumevamo ih i prelazimo preko njih bez zadržavanja zato što »mi sve to već znamo«.
U tekstovima ćete naći putokaze za rešenja. Konačan izbor i odluka je na vama.
Veći broj naslova ove knjige objavljen je u nekadašnjem dodatku za osnovce i srednjoškolce »Mala komuna«, pri listu »Komuna«, i u listu »Glas kikindske omladine« (GKO). Poslednja četiri naslova iz ove knjige do sada nisu objavljivana.

Knjigu posvećujem,

novinarki Radio Sarajeva, Snježani Galić bez čijeg entuzijazma i podrške većina tekstova ne bi nastala, i svima onima koji su mi, u vremenu, davali najbolji deo sebe.

Posebno hvala svima koji su, na različite načine, učestvovali u stvaranju ove knjige i tako omogućili da ona dođe do vas.

TRAŽIMO PUT ZAJEDNO

Možda sam nekada bio: ti.
Možda si ti pomalo bio: ja.
Možda smo zajedno bili ceo svet.
Miroslav Antić

Proleće lagano najavljuje dolazak u naš grad. Vreme je za razbijanje ljuske usamljenosti i traganja za novim susretima i ljudima sa kojima bismo mogli da podelimo misli, doživljaje, probleme, pogled na svet.
Nove generacije budućih đaka-prvaka nestrpljivo se pripremaju za izazove i lepotu školskog života, sticanja novih saznanja, drugarstava i nestrpljivo čekaju oglašavanje prvog školskog zvona. Oni stariji biće na prekretnici: koju školu da odaberu, koje im zanimanje najviše odgovara, šta je to gde mogu najviše da postignu, da ostvare sebe, svoje želje i snove i budu srećni ljudi. Dileme i dalje naviru jer se svi menjamo svakodnevno, promene primećujemo u nama i oko nas. Imamo utisak da se sa svakim zelenim listom i pupoljkom odjednom rascvetavaju novi, do tada neslućeni, predeli naše duše.
To proleće u nama izmamiće i poneku suzu zbog toga što se nismo razumeli sa svojim roditeljima ili nastavnicima, ili smo osetili da nam ljubav nije uzvraćena ili se ugasila, a ne znamo zašto. Ili se odjednom događaju čudne stvari i zamuckujemo, dlanovi se znoje, a srce lupa kao bubanj kad nas pogledaju baš njene ili njegove oči! A možda smo usamljeni i čini nam se da nas niko ne voli, a tako bismo želeli da nekome kažemo šta nam je na duši... Nekome ko će nam pomoći da razumemo šta se to događa u nama, ko će nam pružiti ruku i pomoći da budemo sigurniji u sebe i krenemo u novi početak, upijajući punim srcem sve boje u nama i oko nas.
Ako je tako, ova knjiga postoji zbog vas. Ona će vam pomoći da lakše prepoznate šta se događa u vama i oko vas, pružiće vam podršku u izboru puta koji je samo vaš. Olakšaće vam savlađivanje prepreka, tako da živite u skladu sa sobom i drugima.
Potražimo put zajedno.

PRIJATELJ I KAKO GA STEĆI

Prijateljstvo je cvet trenutka
a plod vremena

Koliko puta vam se desilo da pomislite: svakog dana viđam mnogo njih, a opet se osećam usamljeno. Nemam nikoga da razgovaram, podelim misli. Priznajem – naći prijatelja nije lako. Traženje srodne duše u moru različitih ljudi nije bez rizika.
Sa 15, 16 godina u traženju svog »ja« desi se da kažemo, on ili ona je »bez veze«, jer ne voli što i ja. Druga strana kaže isto. Ne slušamo jedni druge, a tako malo treba želje i truda da otkrijemo da neko u sebi nosi toplinu, traži ljubav, razumevanje kao i mi i baš ta osoba u sebi nosi ključ za neka druga naša vrata koja smo davno zatvorili. Zatvorili smo ih, možda, jer nas je neko drugi povredio, bio sa nama iz koristi, novca, radi poklona. I šta ako ponovo vidim da ja i neko nismo jedno za drugo? Tako je to, nekad se ono što daš drugom primi, nekad ne. Onda stegnem zube, obrišem suze i krenem da dalje tražim.
Treba dobro razmisliti šta tražiš od prijatelja, kakav mora da bude, a gde možemo malo da mu progledamo kroz prste. Važno je da u tom druženju svako ima prostor za sebe i svoje želje iako nam nekad nije blisko to što želi. Treba biti tolerantan i znati kad treba nešto i prećutati i da to što se ne slažemo u nečemu ili smo se posvađali ne znači kraj. To treba da zna i druga strana. Kad problem postoji – porazgovarajmo. Ne bežimo od razgovora zato što je neprijatan. Koliko ćemo biti uporni da održimo prijateljstvo zavisi od toga koliko oboje želimo.
Isti je savet i kad sklapamo prijateljstva. Ne možemo naterati nekog da nas voli i da se druži ako on to ne želi. Da bismo saznali da li je neko pravi prijatelj za nas, moramo skupiti hrabrost i otvoriti se prema drugom i pokušati da budemo dobri. Treba da razumemo drugog kao samog sebe. Trudite se da vam bude prijatno kad ste zajedno. Pričinjavajte jedno drugom male a tako velike radosti. Najvredniji poklon koji svako može pružiti je topla reč. Reč kroz koju smo razumeli jedni druge. Pritisnuti brigama u vremenu, gubimo strpljenje za one oko nas i zaboravljamo da smo pre svega ljudi. Ljudi koji žive zajedno i traže radosti prepoznavanja čoveka u nama. Čoveka koji sa drugima deli svoj svet i zna da prihvati svet drugog čoveka, bez straha da će, ako ga prihvati, izgubiti sebe.
Tako ćemo postati snažniji i bolji ljudi, spremni da se suočimo sa svim teškoćama u životu.

SMEH KAO LEK

Da li je april zaista toliko luckast, kao što se priča?

Još malo i april će promoliti iza ćoška svoje žuto pegavo, nasmejano lice. Čeka da Baba Marta ode svojim putem, da se ušunja u odaje gde su sunce, vetar, kiša. Jedva čeka da zavrti ringišpil vremena. Rekli su mu da je vrteška samo za odrasle, ali koje dete bude baš uvek poslušno? Počinje da se igra, slobodno, onako kako to samo deca znaju. Vrti točak sve brže...Sunce, oblaci, kiša, pa ponovo sunce, sneg... pa šta!Svojim dolaskom april nas podseća na ono što pomaže da naš duh bude čio, a to je humor, šala, smeh. Zbog vedrine koju sobom nosi, odrasli onoga ko se bavi humorom umeju da proglase neozbiljnim.
No, da li je baš tako? Često ne primećujemo koliko nam šala pomaže da očuvamo unutrašnju ravnotežu, posebno u teškim vremenima. Humor oslobađa napetosti i straha, kad glavna opasnost prođe. Vrlo često, način na koji se neko šali pokazuje kakva je ličnost. Ne treba se šaliti sa ozbiljnim stvarima. Takođe, mora se biti veoma oprezan sa šalama na račun druge osobe. Ako to već činite, to može biti samo osoba za koju znate da vam neće zameriti. Sa drugim se šalite samo onoliko koliko možete prihvatiti šalu na sopstveni račun. Humorom možete naći prečicu do nečijeg srca i zauvek ga osvojiti.
Način korišćenja humora pokazuje inteligenciju osobe, jer zahteva vešto balansiranje pojmovima, pokazuje da se stvari mogu posmatrati na drugačiji način.
Ako nije dobar »žongler«, osoba rizikuje da sklizne u glupost, prostakluk. Za dan šale podsetite odrasle da probude vragolane koji su negde u njima zaspali, da imamo jedan život, da vreme prolazi. Pokažite im da svakodnevica može da bude i drugačija ako se sami potrudimo da nam bude lepo.
Neka dozvole deci u sebi da se poigraju sa vama, pa će njihove brige postati podnošljivije. Poklonite osmeh od srca nekom ko vam je drag. Pojaviće se tada u drugim očima nezaboravne iskrice. To će biti znak da nam april nije uzalud došao.

KAKO PREPOZNATI ODRASLE

Svako je pametan
samo onoliko koliko pameti
uspe da upotrebi, a ne
onoliko koliko je ima

Duško Radović

U poslednje vreme obraća mi se dosta roditelja zabrinutih za odrastanje svoje dece, jer se u njega upliću cigarete, alkohol, droga. Ući u svet odraslih nije lako. Treba se snaći u mnoštvu pravila. Za neke stvari »još si mali«, za druge »već si odrastao«. Nesigurnost je velika. Zvanično stav odraslih prema korišćenju sredstava zavisnosti je negativan, a indirektan primer? Ako si muškarac, imaš problem, plakati ne smeš, a piće? To se prećuti. Vršnjaci adolescenata čekaju da se uključe u svet odraslih. Posmatraju šta odrasli rade. Zašto često kažu: nisi neko jer ne piješ, ne pušiš, ne radiš što i većina? Ne razmišlja se da su oni koji tako govore nesigurni u sebe, pa posmatraju stvari površno i nezrelo se pridružuju većini.
Roditelji treba da ukažu da se odraslost i zrelost pokazuje odnosom prema obavezama u školi i na poslu, prihvatanjem odgovornosti u odnosima sa suprotnim polom, da se nezavisnost i sloboda ličnosti pokazuje kreativnim odnosom prema svetu. Ako ste u porodici imali loš primer, pa tu nema sigurnosti, svoju zrelost dokazaćete pre svega sebi, kroz samovaspitanje. Možda su neki roditelji preambiciozni pa previše očekuju od deteta. Ne ostavljaju mu slobodu izbora, već ga zadržavaju u poziciji večnog deteta, koje ima zacrtan roditeljski put. Takvu rastrzanost mladog bića, vešto koriste profiteri nudeći »trenutno olakšanje« u vidu žvaka, cigareta koje u sebi sadrže drogu.
»Samo ću još ovaj put«, kažu. Početak je naoko bezazlen, ali treba znati, da u tom slučaju nikome ne može da pruži garanciju ni za koga, da li će moći da stane sa drogom. Posle, i kada se hoće, ne može se bez sličnih sredstava, jer ste navikli telo i duh da zavisi, da se oslanja na cigarete, alkohol, drogu, umesto na sebe. Privlačnost ličnosti ne stiče se trenutnim prečicama, koje pružaju cigareta, piće i opijati, već sigurnošću koja vremenom dolazi iznutra, preuzimanjem odgovornosti za svoj život po cenu da nekad ne budemo prihvaćeni, a da od toga ne pravimo paniku. Roditelji, pomozite deci u tome!
Time ćete im omogućiti da budu strpljivi u građenju ličnog životnog stila i radu na sebi.

PRIRODA – TO SMO MI

Nema više komaraca, sve je manje ptica
i riba. Stvorili smo, najzad, takvu životnu sredinu u
kojoj još jedino čovek može da živi

Duško Radović

Ovih dana, iako je kultura modni trend, šetajući gradom, primetićete posmatrajući zelene površine i zajednička dvorišta, da smo, izgleda, zaboravili na kulturu ponašanja prema životnoj okolini i prirodi. Lepota našeg trga u odnosu na one u drugim gradovima ogleda se upravo u zelenilu. Drveće sa zelenilom trave okićeno žutim maslačkom, za nas je oaza života u sivom betonu, koja nas podseća da smo deo prirode iz koje potiču svi naši potencijali i životni elan. Zato je vrlo mučno videti kako deca vrše nasilje nad mladim stablima, dok većina roditelja sedi i ravnodušno posmatra kako njihova mlađarija uvežbava ulogu Tarzana. Još je teže videti mlade ljude, koje neko nije pokušao da razume i prihvati, kako ispoljavaju svoj bes na zasađenim mladicama koje ne mogu da im se odupru. Stavite se u ulogu tog drveta ili zlostavljane životinje. Oni nisu pravi uzrok nevolja među ljudima. Ne zaboravite da su i drvo i pas, ptica, živa bića koja osećaju sve što im činimo, samo što ih ljudsko uho ne čuje ili ih ne razume. Slomljena mladica je isto što i mladić ili devojka kojima su prekinuli snove, mladost, nisu dozvolili da odrastu i pokažu sve što mogu da pruže svetu i ljudima koji dolaze, da im ogreju srca. Šteta je proći pored lepote olistale breze, višnje ili breskve u cvetu i ne primetiti je, ne oslušnuti pesmu ptica... Da su se generacije pre nas bahato ponašale prema prirodi, šta bismo mi od zelenila danas imali? Neko koga volite doći će i posle vas u prirodu da odmori dušu i zagrli travu, odagna tugu. Dajte i sebi i drugima pravo na život.
Zaštitite travu od otpada, ponesite ga u posebnoj kesi, posle izleta do najbliže korpe ili kontejnera. Nije tako teško, a mnogo znači. Slika naše okoline govori ko smo. Ne budite neosetljivi prema prirodi zbog grešaka drugih ljudi prema njoj. Kulturu ponašanja svako stvara sam. Spasimo sami sebe kroz prirodu, dok još možemo. Lepo je uživati u smeni godišnjih doba, u leto otići u polje i stati bos na zemlju i čistu travu, udahnuti punim plućima miris suncem okupanog zelenila. Volite, pazite prirodu, družite se sa njom. Iz nje smo potekli, ona će umeti da se oduži. Vratiće nam životom.

KUDA IDEŠ, SVETE MOJ?

Ima smisla obrazovati samo
pametne. Obrazovani bez pameti, velika su
zabluda i opasnost

Duško Radović

U životu svakog čoveka postoji period kada se shvati značenje starogrčke poruke proročice u Delfima: »Spoznaj samog sebe«. A sa 14 ili 19 godinato nije lako učiniti. Treba se privići na promene koje zapažamo, bilo da se vidimo u ogledalu svog stana, što je jednostavnije, bilo da je u pitanju aktiviranje unutrašnjeg ogledala u koje se mora pogledati da bi se odgovorilo na pitanja: Koje je moje mesto pod suncem, ko sam, šta osećam? Sve se odjednom u čoveku budi... Osluškujemo pulsiranje svoga srca i uma. Jedan od trenutaka kada se ozbiljnije pozabavimo sobom i svojim mestom u svetu je izbor zanimanja i situacija prijemnih ispita, a to je važna prekretnica u formiranju identiteta mladog čoveka. Snova je mnogo. Da bi san o bavljenju određenom profesijom postao realnost potrebno je, pre svega, sebi odgovoriti na neka pitanja: Koliko moje sposobnosti odgovaraju zahtevima koje postavlja određeno zanimanje, kakve su osobine moje ličnosti, temperament i karakter, i kako doživljavam samog sebe, koliko sam informisan o strukama koje su ponuđene, kakva će biti potreba za određenim zanimanjem u budućnosti?
Ako želite da budete sigurni i izbegnete nedoumice prilikom traženja odgovora na ova i mnoga druga pitanja, obratite se stručnjacima, psiholozima, pre svega psihologu u Službi za zapošljavanje. Porazgovarajte sa njima, ali konačna odluka i izbor zanimanja zavise samo od vas. Posavetujte se i sa svojim najbližima i uzmite u obzir i njihove argumente zašto Vam predlažu određeni izbor, ali znajte, odgovornost je najviše na Vama. Budite svesni da ćete raditi određeni posao svakog dana 40 godina, da nema dobre i loše profesije, razlikuju se samo ljudi koji vole ili ne vole posao koji rade i po tome da li ga rade savesno, profesionalno ili nekorektno i nemarno, bez volje.
Situacija prijemnog ispita predstavlja svojevrstan stres ali, i izazov koji zahteva mobilisanje postojećih unutrašnjih snaga u ličnosti. Obično se doživljava strepnja, čiji stepen zavisi od osobe. Ne možemo uticati na sve indirektne faktore koje nosi prijemni ispit ali, ono na šta sigurno moćemo uticati je naše znanje i samopouzdanje. U pripremu ispita valja uložiti trud. Opšteg recepta nema, jer je svako od nas već uvideo tokom dosadašnjeg školovanja šta mu i koliko od opštih načina učenja odgovara. Na ispitu je važno da budete sigurni u sebe i da u sebe verujete. Kako? Recite sebi: »Ako sam radio, nemoguće da baš ništa ne znam«. Kako se osloboditi treme? Bitno je da znamo da je u datom trenutku najvažnija »hladna« glava i misliti na zadatak ispred sebe. Tu se jača snaga volje. Sve probleme, trzavice ostavi iza sebe. Nije vreme za paniku. Ako i ne odgovorite na sva pitanja na testu, to ne mora da bude odlučujuće. Verujte u sebe, Vi ste jedinstven sklop osobina, to što ćete dati na prijemnom ne može niko kao Vi.
Šta kad svoje ime ne nađete na spisku primljenih? Zavisi kakva ste osoba. Neko se više obeshrabri, neko manje. I na ovakve ishode se mora računati. Bitno je imati alternativu i znati šta se hoće od svog života. Pokušajte da realno sagledate šta su želje a šta mogućnosti. Veća je sramota biti bez odgovornosti za sopstveni životni put, nego pasti na prijemnom. Dajte sebi vremena da razmislite ali, odredite rok. Ako odlučite da ponovo pokušate sledeći put, pronađite nešto čime ćete se u međuvremenu baviti da Vam vreme ne prolazi u čekanju. Osetićete se korisnijim. Nije uteha, već istina kada se kaže da niko nije talentovan samo za jedan posao. Događa se da se čovek, kada se ekonomski osamostali, kasnije vrati svojim ambicijama. Budite sigurni u sebe i svoj put, ma kakav on bio.
Želim Vam da budete srećno profesionalno opredeljeni!

PROTIV GLUPOSTI I DOSADE

Verujem da ste se i ovog leta dobro odmorili, sklopili nova poznanstva, nadisali se svežeg vazduha i upili toplinu sunca. Većina će se uveriti u istinitost izreke: »Sve što je lepo kratko traje«, ali život je točak promena koji donosi i šansu, novi izazov. Zahvaljujući letu, pripremili ste svoje pametne glave kao ratari za setvu. Kao oranice ispucale od letnje žege, mlade glave čekaju da ih napojite vodom mudrosti i semenom znanja iz kojeg će, ako budete vredno radili, negovali ga, zalivali znanjem, nići čudno, najlepše drvo u vrtu vaše duše. Ako pažljivo usvajamo znanja, dobićemo riznicu mudrosti. Učenje zahteva određen napor, koji se u budućnosti isplati. Toga se setite ako vam bude teško u savlađivanju gradiva. Među vama ćete primetiti i ove godine poletarce koji jedva čekaju da upoznaju šta je to škola i zbog čega ih roditelji i odrasli tako važno gledaju kad kažu »budući školarac«. Za njih se otvara sasvim novi svet. Zahvaljujući mudrosti svojih roditelja i učitelja, upoznaće školu kao sjajno mesto koje ima svoje čari: poverenje, druženje, saradnju s drugima, saznanja koja nam formiraju ličnost i uvode nas u svet odraslih. Naučiće da pravilno raspodele svoje aktivnosti.
Molim roditelje da nikako ne zaborave da mališanima obezbede i vreme za odmor i igru, da ih budno prate na njihovom putu saznanja i budu tu kad zateba. Da im prvih dana ne preopterete torbe, da budu u kontaktu sa školom, jer je detetu stalo da i škola i oni koje voli sarađuju. Važno je imati poverenje u svoje dete i imati meru pri mešanju u izbor njegovih drugova. Valja biti prilagodljiv situacijama kao roditelj. Kvalitet učenja ne zavisi od vremena provedenog u učenju.
Dragi roditelji, pomozite mudrošću svojoj deci u prvim školskim koracima, u toj važnoj etapi za njihov život, kako bi sutra postali vredni, dobri ljudi. Kroz prozor mi dopire zvuk školskog zvona i vesela graja iz školskog dvorišta. Nešto se setih stihova pesme: »Neki novi klinci«...

IMAMO LI VREMENA ZA SNOVE?

Stvarnost nije samo van nas, ona je
zajedno sa nama to što jeste-zato
ima stvarnosti koliko i nas.
Jovan Striković

Nedavno sam imao priliku da na našem televizijskom programu »uhvatim« misao beogradske glumice Vladice Milosavljević o značaju bajki u životu. Parafraziraću je: bajke su nas odvele daleko u svet mašte i snova, ali su nam istovremeno pomogle da shvatimo šta je realnost.
Odrasli su često, u danima koji nisu dani od snova, obuzeti egzistencijom, preživljavanjem u datim okolnostima, žestoki protivnici snova i bajki. Zašto? Jer je sve to iluzija, kažu. Kakav je to nesvakidašnji svet koji zaokuplja našu decu? Posmatrajte ih. To nevino, čisto gledanje na svet oko sebe od prvih koraka. Suvi list koji se otkotrlja na vetru, ushićenje prisustvom golubova dok im daju kokice... Sve je neočekivano, novo, neotkriveno. Iluzije, snovi, viču odrasli, dok odzvanja radostan smeh mladosti. Koliko radosti na licu tek osmomesečnog deteta kada mu date osmeh? Jeste li primetili? A svet odraslih? Previđa se u tom svetu da je iluzija često prisutna u njemu na najružniji način. Kao maska. Maska laži, pretvaranja, prikrivanja, maska savršenosti ličnosti, neranjivosti. To je svet u kome ljudi glume iluziju da su dovoljni sami sebi. Takav svet je svet straha i duboke nesigurnosti, duhovne krutosti i okoštavanja. Svet koji je zaboravio da sanja svoj lični san. Važno je stvoriti snove u svojoj glavi. Za duhovno zdravlje neki put nisu odlučujuće okolnosti, već kako doživljavamo svet, imamo li san. Od snova se počinje. Snovi nam čuvaju dete u nama, radost življenja, uzbuđenje njim, sigurnost u sebe, slobodu i otvorenost, hrabrost za susret sa onim što dolazi. Snovi nam pomažu da budemo bolji ljudi, spremni da gledaju svet ne skrivajući pogled otvorenog srca, širokog kao more, ljudi slobodni da iskreno vole i stvaraju.
Nađite u ovom trenutku snagu za svoj svet, svoj san. Jednom u tom snu desiće se ljubav.

PRAVO NA ŽIVOT

Najkraći put do kuće je uzdah

U moru lica u školskom dvorištu zapazićete da su neka odsutnog pogleda povučeni, s osećanjem beznađa, utučenosti, otuđenosti, kao da nisu nigde, kreću se u ukletim krugovima svojih misli. Nije ni čudo. Izgubili su preko noći svoj mir, čitav svoj svet, prinuđeni da prebrzo odrastu na najsuroviji način. Ako imaju sreću da su s roditeljima, moraju im kao i sami sebi pomoći da zajedno prebole gubitak svega i strahote kroz koje su prošli dok su došli do nas. O tome mi koji smo na svom možemo samo da naslućujemo. A sutra? Kakvo će biti to sutra?
Sami, možda bez svojih najbližih, koji su negde tamo i ko zna kako im je. Da li su živi? A usamljenost i strepnja razdiru... Nema ruke koja miluje. Pružimo im ruku. Pomozimo svojim vršnjacima da ne izgube sasvim nadu i veru u ljude, da znaju da dobrih ljudi svuda ima. Potrudite se da nove drugove uključite u svoj razred, svoje društvo. Podržite ih, ohrabrite, pohvallite, uputite im reči podrške, ako primetite da se zatvaraju u sebe. Ne zapitkujte ih preterano. Pustite ih da pričaju o svemu sami. Budite strpljivi. Stavite se na njihovo mesto. Pomislite šta su sve pretrpeli. Ne dozvolite drugima da ih zadirkuju, da im se rugaju. Nisu oni drugačiji od nas. Ako se nekad desi da od novih drugova čujete grubu reč, setite se da je teško prilagoditi se kad životne bure počnu tako žestoko da vas udaraju. Sve je tad novo, ali na ružan način. Smireno, ali odlučno im recite da ih razumete, da mogu da pričaju s vama ako žele, da ste vi na njihovoj strani. Pokažite im svojim ponašanjem da su oni za vas vredni, važni kao ljudi, da to što su možda u tuđoj odeći, s tuđim sveskama, ne znači da su manje vredni. Pomozite im da se ne stide, njima je već dovoljno teško. Pomislite kako biste se vi osećali da ste na njihovom mestu. Tako ćete ih razumeti. Niko od nas ne zna da se možda sutra, ja, mi, naši najbliži, nećemo naći u situaciji da nam treba pomoć. Zato omogućimo svojim novim prijateljima pravo na život i sopstveni put. Budimo uz njih.

TEMELJI NAŠEG ŽIVOTA

Svojom prostodušnošću i mudrošću,
dete i star čovek su bliski tajnama sveta

po Viktoru Igou

Jesen je podstakla u mnogim stanovnicima našeg grada čežnju za toplim i sunčanim danima leta. Sve u prirodi podleže promenama tokom vremena, pa i ljudi. Prelasci iz jednog u drugo životno doba nisu laki ni bezbolni. Da bi ublažio promene koje nastaju na prelasku u novu etapu, čoveku su kao i u mladosti potrebni pažnja, pomoć i podrška u poznim godinama. Često se odrasli a i mladi koji nemaju sigurnost ličnosti, vrlo ružno i nehumano ophode prema starima, zaboravljajući da svi imaju pravo na život, da primaju i daju ljubav, bez obzira na godine života. Kao da će svojom bahatošću uplašiti starost, umesto da ulože napor da je olakšaju drugima. Starenje je neumitna činjenica svakog od nas i tako mu treba prići. Posetite svoje bake i deke, pozovite ih telefonom, pitajte kako su. Podsetite i roditelje da vam se u tome pridruže, bez obzira da li su njihovi roditelji možda u domu za stare ljude. Oni su ulagali svoju mladost i život u nas, njihovu decu i unuke. Sad je red na nas da im pomognemo. Ko je imao sreću da upamti baku i dedu, zna kakve su to riznice pesama, priča, igara, temelji i stubovi našeg detinjstva, kojih se prisećamo kad nam u životu zatrebaju njihova mudrost i iskustvo. Stari ljudi sve nas dobro poznaju jer su nekada bili kao mi. To što su spolja stariji ne znači ništa. U njihovim očima još uvek se smeje i sanja dete, i luckasti pubertetlija, i zreo čovek, koji žude da ih neko prepozna. Ustupite im mesto u čekaonici, autobusu, pomozite im da pređu ulicu ili pri kupovini. Kada krenete u nabavku za sebe, upitajte starije komšije da li im je možda nešto potrebno od hrane ili lekova. Ublažite im tegobe i čežnju za mladim danima, svojom mladošću. Što je više sreće oko njih biće mlađi u srcu i manje usamljeni. Prijaće nam da se mladi i nas sete kad budemo u poznim godinama i da nas ne odbacuju. Veličina i kultura jednog društva ogledaju se u odnosu prema deci, bolesnima i starima. Starost ne znači skori kraj. Život se produžava sve više. Neka se sve ono dobro što su nam juče dali, vrati danas njima. Brinući danas o njima, brinemo o sebi sutra. Život nema popravni ispit. Budimo ljudi sada kada smo potrebni.

SVETLOST U DALJINI

Knjige su najveća vrata za svakog otvorena!
Knjiga je oko kojim puno vidiš ispred sebe,
uho koje sve lepo čuje, usta najlepšeg govora.

Biljana Stojanović, 12 godina

U danima kad su smanjene mogućnosti za putovanja, javlja se problem provođenja slobodnog vremena, očuvanja živosti duha. Tada se treba setiti svog hobija, uživanja u muzici, slikanja, svega što nam godi. Najlepša su druženja, zajednička rekreacija, šetnja ili zajednički odgledan film. Ako poznanici i prijatelji odu svojim poslom, možete se ponekad okrenuti odabranoj knjizi. Kao i pri izboru prijatelja, treba pažljivo birati one s kojima ćemo provesti vreme. Ukoliko knjige izaberemo pažljivo, mogu nas odvesti putem naše mašte na fantastična putovanja i biti ona neophodna iskra kada zastanemo na svom putu, a duša nam postane klonula ptica i nismo sigurni kuda dalje. Ako sumnjamo u sebe, neke od knjiga obezbediće nam podršku u našim stavovima prema životu, a možda ukazati gde grešimo i pomoći nam da nađemo izlaz iz teškoća, da se suočimo, oči u oči, s problemom. Ukazaće nam ponekad da život nije ni bajka ni san i rasteretiće nas štetnih iluzija, a s druge strane, upozoriće nas da je važno imati svoj svet, svoju bajku koja vuče napred i, pored svega, daje nadu u sutra. Kad je malo novca za nove knjige, razmena knjiga omogućiće vam sklapanje novih poznanstava. Možda tako otkrijete neku srodnu dušu, koja misli slično kao i vi. Kad prođe neko vreme, nije loše vratiti se knjizi koju smo već pročitali. Na taj način možemo proveriti da li razmišljamo na isti način i koliko smo u međuvremenu sazreli. Dogodiće vam se nekad da staru knjigu čitate kao da je prvi put pred vama, čudeći se da neke misli iz nje ranije niste primetili. Knjige čuvaju našu otvorenost i komunikativnost za svet oko nas, a mogu biti i naše unutrašnje ogledalo. Kako je tek lepo kada se neko sretne pa se s njim korakne u ljubav, izvan stranica knjige, u svoj novi svet, s nekim ko vas voli i veruje vam kao i vi njemu. Tada je vaš prijatelj, knjiga, ispunio svoj zadatak. Zaljubite se, baš vas neko čeka.

NEVIDLJIVA STRANA MESECA

Moji najveći neprijatelji su glupost, podlost
i predrasuda
Edmon Rostan

U grubim vremenima, u kojima se čovek oseća kao na vetrometini, nije jednostavno očuvati unutrašnji mir. Prepreka na putu do cilja je mnogo. Ono što možda najviše smeta jeste loš kontakt među ljudima. Zaboravlja se često da je čovek ispred nas, pa se desi da mu uputimo grubu reč, jer je neko drugi sa nama bio grub. Jedna kap pokreće bujicu. Sve to zbog pogrešnih očekivanja i pogrešnih tumačenja reči koje nam je neko uputio. Ova situacija se događa svima, bez obzira na uzrast ili profesiju. Lek je upoznati sebe, svoje promene raspoloženja i uzroke tih promena. Kada se suočimo s tim, moći ćemo da svakog čoveka posmatramo kao posebnog i da ga ne krivimo za tuđe greške prema nama. Nenaviknuti na topao ljudski odnos, zaleđeni mnogim razočarenjima i povredama, neki ljudi se brane napadanjem drugih, pokazujući da su nesigurni u lične vrednosti koje još nisu otkrili u sebi. Time samo izazivaju gnev i udaljavanje drugih ljudi i postaju još usamljeniji. Šetaju u krugovima izgubljenih dana. Svoju tugu prikrivaju grubošću. Desi se nekad da na pustu zemlju njihove ispucale duše padne kap nečije dobrote. Možda će zloupotrebiti našu dobrotu i odgovarati nam novom grubošću, verujući da su uspešni jedino ako drugog čoveka povrede ili ponize. Na to ne treba reagovati, mada oni upravo to žele. Pokažite im svojom staloženošću da njihov način ponašanja nije i jedini. Činiće vam se tada da ste vrlo usamljeni. Krenite dalje, verujući u sebe i cilj u svom životu. Neko drugi će doći. Poštujte čoveka u drugom da bi i drugi poštovali vas. Dobro se uvek nekad i negde vrati, kad to najmanje očekujete, a kad vam najviše treba.

LJUBAV BOLI

Dete možeš posmatrati al mu ne smeš na put stati
Što ga pre čovekom smatraš, pre će čovek i postati
Ljubivoje Ršumović

Dolazak na svet najmlađih članova porodice obično roditelje preplavi osećanjem ljubavi i nežnosti. U ovo polje se stupa sa željom da se detetu pruži najbolje moguće, ono što će naše dete činiti srećnim i uspešnim u svetu koji ga okružuje. Roditeljstvo zato veoma obavezuje. Obavezuje da svom detetu pružimo i osećanje ličnog dostojanstva i slobode ličnosti, kako bi s radoznalošću i radošću istraživalo svet oko sebe i nesputano izražavalo ono što misli, oseća, želi. Zbog toga treba razgovarati s decom, biti otvoren i razvijati svoju fleksibilnost kao roditelj, u odnosu na način kako su nas vaspitavali. Setiti se šta je nama smetalo dok smo bili u poziciji nekoga ko je podređen i koji mora da sluša. Učinimo napor samovaspitanjem, bez obzira koliko nam je godina, da naša deca ne budu falsifikati naših ambicija i želja. Osluškujmo pažljivo, pitajmo ih šta sami žele i zašto. Nemojmo svojom roditeljskom strepnjom i željom za sigurnošću u budućnost deteta sputati dete, učiniti ga nesrećnim i nesigurnim, a sve u želji da mu omogućimo ono što mi verujemo da mu je najpotrebnije. Nijedan roditelj ovu grešku ne čini svesno, zato preispitajmo svoje želje, šta stoji ponekad iza njih. Poštedećemo i sebe i svoje dete osećanja da smo izgubili nit u međusobnoj komunikaciji i pitanja: ko je od nas kriv? Najtužnije je videti roditelje kojima deca ne mogu da oproste neke postupke ili decu koja su zanemarena, samo zato što ne pristaju da slede utvrđeni roditeljski put. U toj situaciji mostovi se mogu srušiti zauvek. Zato se nemojte stideti da se nekad prilagođavate i učite od svoje dece. Za njih ste uvek autoritet. Dajte im svoje poverenje i podršku u njihovom izboru. Deca očekuju i savet od vas, iako to ponekad ne pokazuju. Potrudite se da greške iz ljubavi svedete na najmanju meru. Razmislite o tome dok deca spavaju da biste im, kad krenu u novi dan, pružili ruku za oslonac i želju za srećan put. Nije sramota menjati se, ako odlučimo da je potrebno. Osluškujmo se uzajamno.

DAJTE SUNCA!

I ako srećne ptice lete iznad duge, zar ne mogu ja?
Vlada Aleksić i Bebi Dol

Živite i dozvolite drugima da žive
Fridrih fon Šiler

Važno je očima nevidljivo. Čovek samo srcem dobro vidi.
Antoan de Sent Egziperi

Desi se, iz različitih razloga, da život ne da svima nama, bilo na početku ili kasnije, jednake šanse za uspeh. Neki od nas moraju da se suoče sa činjenicom da slabije čuju, vide, teže govore ili se otežano kreću. Zbog toga lako budu uočeni, pa ih ljudi vrlo brzo ocene kao drugačije i neretko se tako i ponašaju prema njima. Spoljašnji izgled i ponašanje umeju da zavaraju ako je čovek površan, pa se pojedinima, povrh lične traume koju izaziva njihovo stanje, daje etiketa »ružnog pačeta«. Njeni pratioci su češće podsmeh, zloba nego saosećanje i razumevanje, što iz straha da se nama samima nešto slično ne dogodi, a i iz lažne superiornosti u povređivanju slabijih od sebe. Ljudi suočeni sa nekim svojim hendikepom, vrlo rano shvataju svoja ograničenja i mogućnosti. Iako drugima izgleda neverovatno, mogućnosti i te kako postoje. Ljudi ometeni u razvoju mnogo više razumeju i shvataju ljude bez hendikepa nego što oni mogu i da pretpostave. A problema je mnogo. Nesvesno mogu da ih stvore i roditelji koji na vreme ne shvate da hendikep nije deo detetove ličnosti ili možda lutaju u suočavanju sa realnošću, pa prezaštićuju dete čineći ga nesigurnijim u sebe ili sa istim posledicama, očekuju previše od njega. Ako niste sigurni šta i koliko mogu da urade, ponudite im pomoć, ali i poštovanje ako žele nešto da urade sami, ma koliko vama to, kada posmatrate, nespretno izgledalo. Problem je, što priličan broj ljudi očekuje od hendikepiranih povlačenje i šapat iz senke, ne praštajući im uspeh i oduzimajući im takvim stavom pravo na rad a samim tim i pravo na život. Stavite se u njihovu situaciju. Tako ćete najbolje razumeti šta osećaju. Takvo saznanje za ostale jeste bolno, ali je još bolnije kada osetite nepodnošljivu mešavinu nelagodnosti, besa i nemoći jer niko u autobusu ne želi da sedne pored vas iako je gužva. Pomozite ovim ljudima da bolje prihvate svet oko sebe i sebe u njemu, da otkriju i razviju labudove u sebi. Kao što kaže Milan Milutinović u svojoj pesmi »Molba«: »Nisam cvet što ispod snega sanja i čeka proleće... Nisam stvar što za ukras služi... Primite me za čoveka, ljubavlju ću vam svojom platiti.«

PET DO DVANAEST

Bliži se raspust, Nova godina, praznici... O čemu da pišem? »Piši o Deda Mrazu!«, šali se moj saradnik. Kao psiholog nemam nameru da ljudima rušim bajke, jer znam koliko nekad mogu biti korisne. Osim toga, svako ima svoje viđenje čuvenog darodavca. Znam, ta ideja ostaje po strani. »Piši o tome kako iskoristiti slobodno vreme...«, uporan je saradnik. Kad ste đak, slobodno vreme i raspust je oblast gde vam treba najmanje saveta. To znam iz ličnog iskustva. Ako bih se, ipak, samo pod pretpostavkom, upustio u tako nešto, npr. »za jedan dobar raspust potrebno je...« (dok ovo pišem, sve više mi rečenica liči na bakin kuvar), to istog trenutka više ne bi bio vaš raspust nego moj. Ako ste raspoloženi i dođete do idealnog recepta, javite i meni da ga preporučim. Ono što čujem od generacija koje su izašle iz školske klupe je: »Tako mi fali jedna žurka...!« Nije slučajno. Međusobni kontakti su površni, emocije opustele, povukle se. Predstojeći praznici su prilika da odvojimo vreme za zajedničke susrete, nađemo vremena za sebe i druge. Nekom je možda u ovo vreme kraj ljubavi ili se oseća usamljeno. Nova godina može biti vreme da se podvuče crta i istovremeno šansa za pomak, novinu u životu, šansa da se pojavi neko nov ako se nama putevi baš sad razilaze. Ne zaboravite na svoj optimizam! Osmeh ništa ne košta. Opustite se, udahnite i spremite se za poletanje! Zatvara se jedno poglavlje i počinje novo. Trenutak iskoristite maksimalno! Ja ću iskoristiti priliku: usamljenima želim da od Nove godine ne budu usamljeni, zaljubljenima da im ljubav traje, tužnima da nađu radost. Sebi? Hm-m... Za početak, da ne otkrivam baš sve, poklanjam vam svoju pesmu koja će reći čemu težim i šta želim od sebe:

PESMA O PSIHOLOGU

Kad vas ništa ne veseli,
on vam uvek dobro želi
i sa njim se tajna deli.

Kad si tužan, nisi sam,
dođi da ti ruku dam,
podelimo tajne, sne,
meni možeš reći sve.

Ako ti je tužan dan,
vratiće ti miran san.

Kada ti se ruši svet,
vratiće ti duši let.

Daje misli, reči tebi,
da pomogneš samom sebi.

NE »ILI«, NEGO »I« - Paralelni svetovi

Kad dođemo na svet, kao da stupamo na pozornicu. Svet je pun uloga. Zavisi samo da li imamo sreće pri podeli. Crveno ili plavo, lutka ili auto... Podele uloga mogu imati i drastične posledice po čoveka, ako svest njegovih roditelja nije dovoljno izgrađena. Može vam biti dodeljena uloga neželjenog i nevoljenog deteta, ako se niste rodili predodređeni za ulogu muškog naslednika i svega što mu pripada. Često nije bezbolnije ni u široj sredini. Kao student imao sam priliku da prisustvujem sledećoj situaciji u kikindskom vrtiću: Posle zajedničke igre, vaspitač kaže deci: »A sad, devojčice-sklonite lepo sve igračke, dečaci-obucite jakne i izađite u dvorište!«. Nisam reagovao, što zbog trenutnog šoka, što da kao gost ne pravim scenu. U šta treba da izrastu ove devojčice? U žene, čija ambicija treba da bude uloga domaćice s diplomom-spremačica i specijalizacijom-kuvarica? Dečaci treba da budu slobodni, nezavisni i da se ne petljaju u »ženska« posla. Mogu bezbrižno da se zabavljaju. Zar je važno što smo se igrali (!) zajedno? Dodajte ovoj deci dvadeset ili trideset godina i slika će postati jasnija. Da se razumemo: nijedan pol nije idealan. Važno je kakav ste čovek. Uloge moraju da postoje da bi društvo opstalo. Problem je kad one toliko očvrsnu, pa se dogodi da u devojci vidimo ili vamp ili nekog ko je tu da prima zadatke, a mladiće kao one koji u »mačo« stilu gospodare situacijom, ne pokazujući emocije. Šta je sa čovekom u njima koji, bez obzira na pol, ima slobodnu volju, dobre i loše osobine, želju za razumevanjem, poštovanjem, ostvarivanjem sebe kao ličnosti, podrškom? Razmislite o tome. Prihvatimo humanu stranu osobe pred nama, oslobodimo se maski predrasuda koje kriju nesigurnost. Poklonite nežnost i ljubav drugoj strani i bez povoda. Pokažite im da cenite to što vam daju. Život bi bio prazan bez njih. Razlika među nama ima, ali suštinski problemi su nam isti. Prvo smo ljudi, pa onda sve ostalo.

ŠTO SE DIČIM DA NA TEBE LIČIM

Poslednjih nekoliko godina imamo prilike da se sretnemo s velikom gledanošću sapunskih TV serija. Iako su neki od konzumenata ovih sadržaja svesni njihove površnosti, gledanost programa je na visokom nivou. Šta je razlog tome da se naslutiti, ako se obrati pažnja na određene osobine ljudske prirode.
Identifikacija ili poistovećivanje nije pojava novijeg datuma. Nastaje kao zamena za uspeh, odnosno, zamena za neostvarene potrebe kroz uživanje u uspehu drugih. Ova najopštija odrednica je samo početak bavljenja fenomenom identifikacije u čije pojedine manifestacije nećemo detaljnije ulaziti zbog novinskog prostora. Bitno je znati da je ona prirodni proces koji svoje korene ima još u pokušajima ulaska u tatine ili mamine cipele u detinjstvu. Identifikacija u ovom slučaju predstavlja potrebu, deteta da se približi roditelju prema kojem gaji pozitivna osećanja, koji je za dete svemoćan, najjači, najlepši. Na taj način dete razvija samopoštovanje i sigurnost. U vremenu televizije i radija izbor idola za poistovećivanje je veliki, što nas posebno zaokuplja u dobu adolescencije. Tada identifikacija predstavlja vid odbrane od nesigurnosti, jedan od načina upoznavanja sebe i prevazilaženje usamljenosti ili sukoba na relaciji »ja-okolina«.
U pojedinim slučajevima, problemi mogu nastati kad potreba da budemo kao neko drugi postane toliko izrazita da poprimi oblik gubljenja vlastitog identiteta. Razloge za to treba tražiti u doživljajima iz detinjstva, porodičnim odnosima i strukturi ličnosti. Sve se u većini slučajeva završava na određenom periodu identifikacije sa sportistima, određenim likom s filmskog platna, pevačem... Osoba se poistovećuje s idolom i istovremeno projektuje (pripisuje) svoje osobine na lik. To je jedan od razloga zašto serije tipa »Kasandra«, »Zabranjena ljubav«, »Izvor«... dovode do toga da ljudi zaboravljaju na godišnji odmor, noćne sate i zašto pojedina deca dolaze mamurna u zabavište. Oni sa svojim porodicama ne propuštaju prvo emitovanje, željno iščekujući reprizu. Drugi razlog je taj, što su serije zasnovane na kombinaciji nekoliko arhetipova (likovi i situacije zajedničke svim ljudima bez obzira na kulturu, geografiju i vreme u kom se dešavaju) bajki-Pepeljuga i Uspavana lepotica. To je princeza koju kinji zla maćeha, a odgajaju je dobre vile daleko od pravog porekla. Ako se tome doda i mit o romantičnoj ljubavi i preprekama koje je prate, dobijamo fenomen naslovnih junaka latino-američkih serija. Publika, sa svoje strane, ima želju za avanturom, neobičnim mestima, želju da pobegne od svakodnevnih opterećenja, i eto formule koja zaokuplja i decu i odrasle.
Potreba za identifikacijom ne zaobilazi ni one koji su i sami nečiji idoli. Na primer: Majkl Džekson, koji se podvrgava raznim tretmanima želi da liči na uzor-Dajanu Ros. Madona je kroz spotove, ubrizgavanjem silikona u usne pa do zabavljanja sa sinom Džona Kenedija želela da se približi svom idolu –M.M.
Ostvarivali nečije modele ili ne, bitno je znati i razumeti ljudsku potrebu za poistovećivanjem koja nas na razne načine prati u životu.

RAZGOVOR SA PSIHOLOGOM O AGRESIVNOSTI

Mi razmišljamo samo kada se suočimo s problemom
Džon Djui

U poslednje vreme mnogo je agresivnih ispada mladih ljudi. Sada je to stvar prestiža jer su u modi loši momci. Takvih slučajeva je sve više i u našem gradu, a neki su se završavali i fatalno. O agresivnosti smo razgovarali sa psihologom Nenadom Adamovim.

GKO: Kikinda je do sada bila jedan od mirnijih gradova. Agresivnost ovakvog intenziteta ipak nam nije poznata.
N.A: Agresivnost je oblik ponašanja svojstven ljudskom rodu. Najčešće ima negativan
predznak, ali može biti i korisna za očuvanje i opstanak jedinke. Ponekad i moramo da budemo agresivni.
GKO: Koliko često imaš takve slučajeve u svojoj praksi?
N.A: Veliki nasilnici nisu dolazili u savetovalište. Najčešće su se javljali slučajevi agresivnosti u porodici (mladi i roditelji, bračni parovi...). Veliki nasilnici se retko obraćaju bilo kome, jer ne shvataju da je to što oni rade problem.
GKO: Koji su razlozi zbog kojih se stvara agresivnost?
N.A: Sve se može posmatrati iz ugla pojedinca i sa opšteg socijalnog plana. Ako posmatramo neku ličnost, ispoljavanje agresivnosti zavisi od sistema vrednosti, psihofizičke konstitucije, moralnih normi. Stalno se prepliću lični i socijalni plan. Kod takvih osoba emocionalna kontrola je smanjena. Povod je veoma često bezazlen. On je samo okidač koji je pokrenuo neke druge stvari u toj osobi. Veliku ulogu igraju mladost i detinjstvo. Najčešće je takva osoba imala traumatična iskustva i dovoljan joj je i beznačajan povod. To je nešto što se akumulira tokom života.
GKO: Ovo je neko novo vreme, »asfalt« proizvodi surove momke.
N.A: Veoma dobro znamo šta je bilo u godinama iza nas, i još uvek nažalost traje. »Pukli« su sistemi vrednosti, nema više fer igre. Ljudi su se udaljili jedni od drugih. Malo je empatije među ljudima i razumevanja za druge osobe kao ljudskih bića. Obračun je nekada postojao samo ako je bio neophodan, ali se suparniku nije nanosilo veliko zlo. Sada nema dovoljno tolerancije i shvatanja da je i druga osoba čovek kao i ja i da može da oseća sve što i ja.
GKO: Koji su specifični faktori agresivnosti?
N.A: Siromaštvo, nesigurnost egzistencije, nezadovoljavanje osnovnih potreba mogu da provociraju ovakvo ponašanje. Svi mi nosimo u sebi potencijal za agresivno reagovanje, ali kako će se i u kom momentu, na koji način on ispoljiti zavisi od niza faktora i okolnosti.
GKO: Kakvu ulogu igra faktor ličnosti?
N.A: Nesigurnost osobe, smanjena frustraciona tolerancija (osoba »puca« ispred i najmanje prepreke koja se nađe na putu njenih želja i potreba) su samo neki od faktora. Kada dođe do kulminacije javlja se afekat i dešava se suženje svesti. Iracionalni momenti postaju dominantni. Jedino kroz analizu određene osobe mi možemo da shvatimo prave razloge.
GKO: Naveli smo socijalne faktore i siromaštvo kao jedan od bitnih razloga. Kako objašnjavaš prestupe bogatih?
N.A: Socijalni faktori su veoma slični. I kod bogatih se dešava sklop faktora koji su po obeležjima (nestabilnost porodice, pomerene društvene vrednosti) veoma slični onima slabijeg materijalnog stanja. Socijalno-ekonomski status je samo jedan od činilaca, a svi oni deluju zajedno. Agresivnost je fenomen sa više različitih i složenih komponenti.
GKO: Šta se nalazi u svesti ljudi koji žele da fizički napadnu?
N.A: Model ponašanja je dominantan. To nije moglo samo od sebe da nastane. Ili je naučeno ili samosvest nije dovoljno izgrađena u odnosu na moralne norme i stav prema životu drugih ljudi. Život je svetinja, i tuđ i vlastit. To je nešto što niko nema pravo da oduzima. Fizički napad je izraz nemoći i koliko god to izgledalo nerealno, osoba koja fizički napada je nemoćna.
GKO: Šta je fenomen traženja žrtve?
N.A: Često se agresivnost ne ispoljava prema pravom uzroku, već dolazi do pomeranja agresije. Traži se žrtva. Mogli smo pročitati u novinama da grupe mladih u Beogradu i drugim gradovima napadaju ljude nižeg socijalnog statusa, druge boje kože, veroispovesti ili drugačijeg seksualnog opredeljenja. To nije samo huliganski napad već ima socijalne, verske i nacionalno šovinističke elemente. Mladi su nezadovoljni zbog svog statusa u porodici i društvu, ali reaguju na drugi, vrlo često pogrešan način.
GKO: U kakvoj su vezi frustracija i agresivnost?
N.A: Ometanje zadovoljenja motiva i agresivnost čine jedan zatvoreni krug. Nezadovoljstvo izaziva agresivnost, a ta agresivnost dovodi do još većeg nezadovoljstva. Agresija nikako ne može biti rešenje frustracije. To je neproduktivan način prevazilaženja nezadovoljstva.
GKO: Na koji je onda način prevazići?
N.A: Dejstvo katarze je ograničeno. Lakše je reći nego učiniti. Potrebno je upoznati svoju svetlu i tamnu stranu, jer kada nešto poznajemo onda to bolje i kontrolišemo. Naravno, postoje sankcije, ali i konstruktivni i kreativni načini izlaženja iz agresivnosti-fizička aktivnost, rad, sport i organizovani društveni život. Na taj način će mladi svoju negativnu energiju moći da transformišu i utroše je na pozitivan način.

razgovor vodio: Saša Tanackov

NIJE ŽIVOT ŠTO I POLJE PREĆI

Život je dar prirode,
ali lep život je dar mudrosti.
Aristotel

Često mi postavljaju pitanje – Zašto ne mogu da učim? Kako da se koncentrišem kad skoro stalno mi je nešto drugo u glavi? – Odrastanje nije lako. Sazrevam i sebe posmatram na nov način, upoznajem se,roditelji i vršnjaci me vide drugačije nego pre. Povrh svega zaljubljen do ušiju, ne znam gde sam. Dodajte tome sukobe roditelja. To je jedan deo priče. Škola? Ne pitaj. Nastava nezanimljiva, nastavnici promenljivog raspoloženja. Uostalom, oko mene se znanje ne ceni, snalažljivost i novac rešavaju sve. Treba uspeti, brzo se živi. Priznaćete sve ovo deluje kao prava zbrka čak i za odrasle. Da biste održali pažnju za učenje važno je da se sami pozitivno odnosite prema učenju i to shvatite kao odgovornost prema sebi i svom životu. Odgovorite sebi – zašto smatraju da mi je potrebno da sve to znam? Zašto je to dobro za mene? Između ostalog, znanjem iz raznih oblasti proširujem vidike i svoju kulturu. Nećeš biti glup u društvu i u odnosu sa voljenom osobom. A važno je pričati o raznim stvarima, tako otkrivamo nove poglede na svet. Ali ja se neću baviti svim tim predmetima! Možda i nećeš ali, čak i da zaboraviš sve te oblasti, ostaje trag u tebi i korisno »ispliva« i kad ne očekuješ, bez obzira šta si po zanimanju. Kako učiti pored ljubavnih i porodičnih problema? Nije lako, znam. Zahteva volju i napor. Upoznajete vašu tamnu stranu (strahove, strepnje, tugu) koja vam ne da mira. Ne plašite se ako se i pored napora, stalno vraća. Recite sebi: upoznao sam i taj deo sebe, usmeravaću sebe u drugom pravcu. Cilj može biti različit. Kad završim učenje, imaću više vremena za sebe i dragu osobu ili za traženja rešenja problema. Ni problemi nisu večni. Kad završim školu, osmaostaliću se, otići iz sredine koja me guši, negde gde ću znanjem koje sad stičem kreirati, trudom i radom, život koji želim. Koncentracija za učenje razviće i koncentraciju za život. Znanje vam niko ne može oduzeti. Lepo je sresti uspešne i obrazovane ljude. Ako su vaši roditelji bili loši đaci, zašto traže uspeh od vas? Jer su izvukli pouku i žele da vi ne napravite njihov propust. Dvadeset prvi vek je vek informacija. Da biste odabrali put i lakše išli kroz život, treba da imate razna znanja. Čak iako neka od njih ne privlače i u njima, ako pažljivo tražite, otkrićete nešto korisno za svoj cilj. Cilj koji će vam olakšati upornost i osnažiti volju za koncentraciju tokom učenja. Hrabro napred!

KAO POŽAR U ŽITU

Bitku dobija onaj
ko je čvrsto odlučio da je dobije
Lav Tolstoj

Osećanja su naš komentar na događaje u nama i oko nas. Jedno osećanje često traži da ga razumemo. Strah. Može se sresti svuda i u najrazličitijim oblicima. Svi ljudi se plaše,samo su neki od nas naučili da žive s njim, a da ih ne ometa često. Ako je umeren, strah koristi jer nas priprema za opasnost i situacije koje su iznenadne ili nedovoljno poznate za nas,a zahtevaju da nešto preduzmemo. Osećanje straha nas prati od najranijih dana, jer kad dođete na svet,on vas uglavnom stavlja na probu. Čak i ako imamo sreću da nas neko voli i brine o nama,dešava se da nas plaše raznim stvarima,izmišljenim ili stvarnim, ne bi li nas usmerili i vaspitali. Dobro bi bilo da pažljivo biraju čime nas plaše. Često nas, počev od najbližih, preko vršnjaka, škole, nesvesno, a i ne razmišljajući, napune gomilom raznoraznih strahova. Često i sami sebi stvaramo strahove – iz strepnje, nesigurnosti, odgovornosti. Teškoća sa strahom je što lako plane i razbukti se, kao požar u žitu. Kada se i naša mašta pokrene u pravcu straha, on postaje vatrena stihija i prava mora. Treba ga primetiti na vreme i suočiti se s njim. Oči u oči. Ne spuštati pogled, jer strah baš to i čeka: da se uplašite i odustanete od gledanja u sebe. U toj borbi, dobro je imati saveznike: osobe kojima verujete, koje su uz vas. Nekad je to i stručnjak kojeg odaberete, prema sebi. Nekad su od pomoći dramske igre i filmovi, kroz koje bezbedno proživite date situacije. Nekad pomogne knjiga, humor. Treba naći svoj ključ. Važno je saznanje da ste ipak najvažniji pomagač sebi – vi! Kako? Svojim umom i voljom. Jer strah je u umu. On čini da zaboravljamo gde nam je oružje. Zato, ponavljajte u sebi poruke koje vas hrabre. To su kao baletske vežbe: ako nema znoja, nema ni rezultata. Vi gospodarite sobom, a ne strah vama. On vas samo upozorava da otkrijete uzrok straha i krenete u borbu. Hrabro! Kako, kad se plašim? I strah se plaši. Koga? Vas i vaše mudrosti. Hrabrost nije ne osećati strah. Hrabrost je raditi šta treba, uprkos strahu.

DO DRUGE OBALE

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju da prebrodiš trenutak
Jer trenutak je teži i strašniji i duži od
večnosti

Miroslav Antić

Šetate gradom, ulica prepuna ljudi. Gledate se, a ne vidite jedni druge. Kao da gledaju kroz vas. Osmeh je dogadjaj. Lica pod teretom briga. U žurbi. Prolaze pored vas u bujici reči preko mobilnih telefona. Ako uspemo da se sretnemo pričamo svoje priče. Da li smo se čuli? Ne. Svako je ostao u svojoj ljusci. Da li ste se prepoznali? Ja jesam. Čudite se? Zašto? I psiholozi doživljavaju sve kao i drugi ljudi – razočarenje, povredjenost, bes, ranjivost, odbačenost, nesigurnost. Psiholog nije poštedjen borbe. Samo je obučen da to što mu se dešava prepozna i protumači. Kao profesionalac on to promišljeno koristi, ali nosi u sebi. Da nije tako, kako bi razumeo druge ljude? Ili sebe. Prepoznati usamljenost nije prijatno ali je neophodno da bismo mogli da nastavimo dalje Čovek je biće stvoreno da bude sa drugima. Ali kako?
Otvoriti se za svet i dobro otvoriti svoja čula. Ljude ne gledati kroz fijoke – koliko imaju novca, kako su obučeni, koje su nacije, u šta i u koga veruju, i kome pripadaju.
Videti čoveka. Treba razlikovati samoću i usamljenost. Samoća je biti sam sa sobom srediti misli i utiske i biti dobro. Usamljenost boli. Važno je znati da je sasvim prirodno osećati se usamljeno, imati i takve dane. Problem je kad to stanje predugo traje. Treba uložiti napor i očuvati svoj duh. Ne odustati u traganju za sobom i drugima. Biti svestan praznine koju osećaš i ići dalje. To priznanje samom sebi, da si usamljen, pokazaće da si snažan. Priznanje znači i da ćeš preduzeti nešto i odupreti se. Prepreke kazuju da se treba boriti. Ispit jeste težak ali svaki, i najmanji pomak daje snagu. U usamljenosti čovek se često oseća slep za sve oko sebe. Lepotu treba tražiti svuda i ako smo sami. Razvijati i negovati ljubav za sebe i svet. Ne mogu uticati na sve ali mogu na na svoj lični svet – kakav želim da bude, kako ću da kontaktiram, šta prihvatam, šta ne, šta želim i hoću od sebe. Verujući u sebe privući ćeš druge ljude. Tada svet ni za tebe ni za druge neće biti isti. Kad nadjemo sebe i svoj svet po meri, traganje za bliskom osobom, ma koliko da traje, više ne plaši.

SLUŠAJ, GLEDAJ KAKO DOLAZI

Ne možete uticati na vetrove,
ali možete podesiti jedra.
Karl Gustav Jung

Svako će vam različito opisati doživljaj ljubavi. Pogledajte samo koliko toga je, u svetu u kome živimo, posvećeno ljubavi. Ona je inspiracija velikog broja ljudi bez obzira na pol, uzrast i profesiju. U nesigurnim vremenima čovek se oseća izdvojeno i usamljeno. Pokušava da pronađe osobu s kojom bi podelio ljubav. Da bi nekog zainteresovali, privukli, moramo se osećati privlačno. Kada se zaljubimo imamo utisak da smo na sedmom nebu. Imate krila, sve emocije, boje i utisci su pojačani. Sve se čini lako. Uzbuđenje je potpuno. Ovo stanje ljudi najviše pamte. Imate doživljaj da ste našli svoju polovinu i da ste celi. Mnogi da bi doživeli iznova to osećanje idu brzo iz veze u vezu. Brkaju zaljubljenost i ljubav. U zaljubljenosti pripisujemo drugom svoje želje i tumačimo njegova ponašanja kroz svoje želje. Slepilo. No, ova faza ne traje dugo. Zaljubljenost je, i pored svojih mana, neophodna da bismo nekoga uopšte zavoleli. Ali nije dovoljna. Tada sledi raskršće. Počinjemo da se budimo iz sna i da opažamo stvarnu osobu i njene razlike u osobinama, mišljenju, stavovima i ponašanjima u odnosu na nas. Iskušenje je veliko. Treba proceniti na koje ustupke smo spremni. Prava ljubav ih obostrano traži. Ljubomora ih ne odobrava. Malo zrno ljubomore postoji ako vam je do nekoga stalo, ali ona nije dokaz ljubavi. Ljubomora je dokaz nesigurnosti i sebičnosti. A ljubav traži ulaganje energije, odricanja, posvećenost dobrobiti za oboje. Morate razviti u sebi dobru unutrašnju vagu. Kad ulažemo energiju, rizik gubitka uvek postoji, ali ako ne ulažemo, ne živimo punim životom. Ako život takav nije, dolazi do umiranja ljubavi koje može pokazati da ljubav ume i da uništava i razara. Tada je vreme za raskid. Očekivan ili ne. Svet se deli na dvoje, kaže Duško Trifunović. Neki od nas osećaju se tad više potišteno, obeshrabreno, čak promašeno. Tada dajte sebi vremena. Čini se da ne možemo dalje,no ma kako nam izgledalo nemoguće, život se uvek izbori za sebe. Moramo se, korak po korak, vratiti sebi. Shvatiti da smo imali svoj život i pre osobe sa kojom više nismo. Da smo rođeni da bismo živeli punim životom. Ma koliko imali godina i iskustva ili bili pritisnuti životom, promene su uvek moguće. Šansa je u svakom danu. Prostor je otvoren. Otvorite i svoj um za promene.

RECENZIJA

Koliko god da koračamo sigurno stazama života u izvesnim trenucima osetimo potrebu da svoja razmišljanja podelimo sa nekim i time potvrdimo ili ne verodostojnost svojih stavova. Nekada nam nedostaje sigurnosti i tada nam je neophodna reč prijatelja, drage nam osobe ili stručnog lica, kojom ćemo razrešiti dileme o kojima razmišljamo. Adekvatna i blagonaklona reč stručnog lica-saradnika, u pravo vreme, usmerava naša dalja razmišljanja i aktivnosti, kultiviše naše emocije, sistematizuje naša iskustva.
Nekada imamo potrebu i u mogućnosti smo da vodimo razgovor sa takvim osobama, ponekad to ne želimo mada smo svesni činjenice da ne znamo kako da rešimo dilemu ili problem koji je pred nama.
Na osnovu svog višegodišnjeg iskustva autor ove knjige svakom od nas, na jedan poseban i posredan način, pruža mogućnost da razrešimo mnoge dileme o kojima smo razmišljali ili nam trenutno predstavljaju problem. Možda nismo u mogućnosti da u svom okruženju dobijemo adekvatne odgovore na pitanja u vezi problema koji nam se nameće, možda ne želimo da razgovaramo o njemu, ili nas je strah da bilo kome iznesemo svoj problem i zatražimo pomoć. U takvim trenucima svima će nam biti od koristi ova knjiga, koja nam u različitim životnim situacijama može biti vodilja, kako i sam autor ističe, «na putu do sebe».
Na sebi svojstven i kreativan način autor nudi čitaocu različite problem-situacije, prepoznatljive i životne, a zatim ukazuje na neka od mogućih rešenja datih problema. Medjutim, ono što ovim tekstovima daje posebnu vrednost jeste neponovljiv pristup autora svakom od ponudjenih rešenja. On ne daje gotova rešenja za utvrdjen problem već čitaoca navodi na razmišljanje o onome šta je i kako do sada činio u datim situacijama, koliko je to bilo pravovremeno i adekvatno, šta treba menjati u sopstvenom ponašanju, u funkciji preventivnog delovanja ili rešavanja postojećeg problema.
Aktuelnost odabranih tema na izvestan način datim tekstovima daje trajnu vrednost i podstiče čitaoca da, čitajući ih iznova, sagledava nove pristupe u rešavanju odredjenog problema i na različit način, iz različitih uglova, razmišlja o njima, što uslovljava promenu njegovog ponašanja i komunikacije.
U tekstovima koji se nalaze u ovoj knjizi autor obrazlaže vrlo prepoznatljive životne probleme koji često uslovljavaju ispoljavanje negativnih emocija kod pojedinca. Medjutim, njegov znalački pristup odabranim temema pruža čitaocu optimističku viziju rešenja mogućih problema.
Zadovoljstvo nam je što je ova knjiga pred nama. Svojim vrednostima ona će obogatiti iskustvo svakog njenog čitaoca, podstaći ga na razmišljanje i učiniti ga zadovoljnijim.

Dr Emina Kopas-Vukašinović, pedagog,
naučni saradnik Instituta za pedagoška istraživanja Beograd i docent Filozofskog fakulteta u Nišu

»Nije život što i polje preći« - mudra je i večna istina koja je našla svoje mesto kao naslov jednog od tekstova u knjizi koju imamo pred sobom. Doživljavam je kao sažetak svih sadržaja i kao motiv nastanka same knjige.
Život jeste vrhovna vrednost, ali takože i veliki izazov. Poput nemirne reke on ume svojim strujama, brzacima i virovima svakoga od nas da dovede u opasnost i ponese u neželjenim pravcima. Staložena, mudra i dobronamerna reč prijatelja, posebno stručnjaka, tada je dobrodošla kao čamac za spasavanje. Ova knjiga je upravo zbir dobronamernih reči prijatelja - profesionalca koje nas podsećaju na velike i »male« žiuvotne teme, nenametljivo i optimistički nudeći putokaze za rešenja različitih dilema i kvalitetniji, humaniji život. Namenjena je prvenstveno mladim ljudima kao podrška u godinama sazrevanja i traganja za ličnim identitetom, ali zapravo može dobro doći svima. Jer želje, strahovi, gnev, nemiri, nesigurnost, površnost, povodljivost, trka za važnim i manje važnim ciljevima, prelomni životni događaji. . . osobine su i iskustva svakog od nas bez obzira na uzrast, poreklo, obrazovni i socijalni status, profesiju. Čoveku se u bilo kom životnom dobu može dogoditi da, zagledavši se suviše u sebe ili druge, izgubi suštinu i prenebregne veoma važne stvari ili se nađe pred situacijom koja mu izgleda kao nerešiv problem. Družeći se sa ovom knjigom možemo posredno ili neposredno naći odgovore na neke svoje dileme, nezadovoljstva i stranputice. Životu se učimo celog života. Potraga za ravnotežom u sebi i sa spoljašnjim svetom je suština ovog učenja. U tome nam je svima, češće ili ređe, neophodna podrška i pomoć. Potražite je u knjizi »Kroz vrtloge na putu do sebe«.

Nada Zorić, školski psiholog, stručni saradnik OŠ »Sveti Sava« u Kikindi

O AUTORU

Nenad Adamov, rođen 1966. godine u Kikindi.

Diplomirao psihologiju u Novom Sadu 1990. godine odbranivši rad na temu «Efekti podsticanja stvaralaštva kod dece predškolskog uzrasta». To je prvi pokušaj eksperimentalnog izučavanja dečijeg stvaralaštva u glini, na prostorima nekadašnje SFRJ.

Član Društva psihologa Srbije (DPS) i Podružnice psihologa Kikinde, od njenog osnivanja.

Jedno vreme radio kao profesor opšte i razvojne psihologije u Pedagoškoj akademiji »Zora Krdžalić-Zaga« (srednja škola) i Gimnaziji «Dušan Vasiljev» u Kikindi

Od 1993 godine voditelj Psihološkog savetovališta Doma omladine u Kikindi

Inicijator projekta i član stručnog tima projekta «Pružimo ruku jedni drugima» koji je novembra 1999. godine, na 47. Saboru psihologa Srbije, obezbedio priznanje podružnici psihologa Kikinde za doprinos radu DPS.

Od 1997. godine član «Jugoslovenskog društva za umetnost, psihopatologiju ekspresije i psihoterapiju umetnošću»

Oblasti interesovanja: psihologija stvaralaštva, psihologija umetnosti, art terapija, psihodrama, astropsihologija, muzika, poezija, pozorište i film.

Nenad Adamov je dobitnik Godišnje nagrade grada Kikinde za 2006. godinu za izuzetne rezultate u radu sa mladima.

Ova knjiga je prva stručna knjiga iz psihologije u Vojvodini koju je napisala osoba sa cerebralnom paralizom.

KROZ VRTLOGE NA PUTU DO SEBE

Sunday, July 5, 2009

REČ AUTORA