PRAVO NA ŽIVOT

Najkraći put do kuće je uzdah

U moru lica u školskom dvorištu zapazićete da su neka odsutnog pogleda povučeni, s osećanjem beznađa, utučenosti, otuđenosti, kao da nisu nigde, kreću se u ukletim krugovima svojih misli. Nije ni čudo. Izgubili su preko noći svoj mir, čitav svoj svet, prinuđeni da prebrzo odrastu na najsuroviji način. Ako imaju sreću da su s roditeljima, moraju im kao i sami sebi pomoći da zajedno prebole gubitak svega i strahote kroz koje su prošli dok su došli do nas. O tome mi koji smo na svom možemo samo da naslućujemo. A sutra? Kakvo će biti to sutra?
Sami, možda bez svojih najbližih, koji su negde tamo i ko zna kako im je. Da li su živi? A usamljenost i strepnja razdiru... Nema ruke koja miluje. Pružimo im ruku. Pomozimo svojim vršnjacima da ne izgube sasvim nadu i veru u ljude, da znaju da dobrih ljudi svuda ima. Potrudite se da nove drugove uključite u svoj razred, svoje društvo. Podržite ih, ohrabrite, pohvallite, uputite im reči podrške, ako primetite da se zatvaraju u sebe. Ne zapitkujte ih preterano. Pustite ih da pričaju o svemu sami. Budite strpljivi. Stavite se na njihovo mesto. Pomislite šta su sve pretrpeli. Ne dozvolite drugima da ih zadirkuju, da im se rugaju. Nisu oni drugačiji od nas. Ako se nekad desi da od novih drugova čujete grubu reč, setite se da je teško prilagoditi se kad životne bure počnu tako žestoko da vas udaraju. Sve je tad novo, ali na ružan način. Smireno, ali odlučno im recite da ih razumete, da mogu da pričaju s vama ako žele, da ste vi na njihovoj strani. Pokažite im svojim ponašanjem da su oni za vas vredni, važni kao ljudi, da to što su možda u tuđoj odeći, s tuđim sveskama, ne znači da su manje vredni. Pomozite im da se ne stide, njima je već dovoljno teško. Pomislite kako biste se vi osećali da ste na njihovom mestu. Tako ćete ih razumeti. Niko od nas ne zna da se možda sutra, ja, mi, naši najbliži, nećemo naći u situaciji da nam treba pomoć. Zato omogućimo svojim novim prijateljima pravo na život i sopstveni put. Budimo uz njih.