IMAMO LI VREMENA ZA SNOVE?

Stvarnost nije samo van nas, ona je
zajedno sa nama to što jeste-zato
ima stvarnosti koliko i nas.
Jovan Striković

Nedavno sam imao priliku da na našem televizijskom programu »uhvatim« misao beogradske glumice Vladice Milosavljević o značaju bajki u životu. Parafraziraću je: bajke su nas odvele daleko u svet mašte i snova, ali su nam istovremeno pomogle da shvatimo šta je realnost.
Odrasli su često, u danima koji nisu dani od snova, obuzeti egzistencijom, preživljavanjem u datim okolnostima, žestoki protivnici snova i bajki. Zašto? Jer je sve to iluzija, kažu. Kakav je to nesvakidašnji svet koji zaokuplja našu decu? Posmatrajte ih. To nevino, čisto gledanje na svet oko sebe od prvih koraka. Suvi list koji se otkotrlja na vetru, ushićenje prisustvom golubova dok im daju kokice... Sve je neočekivano, novo, neotkriveno. Iluzije, snovi, viču odrasli, dok odzvanja radostan smeh mladosti. Koliko radosti na licu tek osmomesečnog deteta kada mu date osmeh? Jeste li primetili? A svet odraslih? Previđa se u tom svetu da je iluzija često prisutna u njemu na najružniji način. Kao maska. Maska laži, pretvaranja, prikrivanja, maska savršenosti ličnosti, neranjivosti. To je svet u kome ljudi glume iluziju da su dovoljni sami sebi. Takav svet je svet straha i duboke nesigurnosti, duhovne krutosti i okoštavanja. Svet koji je zaboravio da sanja svoj lični san. Važno je stvoriti snove u svojoj glavi. Za duhovno zdravlje neki put nisu odlučujuće okolnosti, već kako doživljavamo svet, imamo li san. Od snova se počinje. Snovi nam čuvaju dete u nama, radost življenja, uzbuđenje njim, sigurnost u sebe, slobodu i otvorenost, hrabrost za susret sa onim što dolazi. Snovi nam pomažu da budemo bolji ljudi, spremni da gledaju svet ne skrivajući pogled otvorenog srca, širokog kao more, ljudi slobodni da iskreno vole i stvaraju.
Nađite u ovom trenutku snagu za svoj svet, svoj san. Jednom u tom snu desiće se ljubav.